Навијачи Железничара навикли су на колумне нашег играча Божидара Боже Суџума, али овога пута са фудбалских тема идемо на путописне. Божа је током зимске паузе имао прилике да се отисне на јединствено путовање по земљама Јужне Америке, и уложио је огроман труд како би своје искуство преточио у речи које ће бити пред Вама у три подељене колумне и које ће Вам приближити његов унутрашњи осећај овог путовања. Уживајте.
Перу и Боливија, траговима Инка до соли и висина
Пре месец дана отиснуо сам се на пут најпре траговима старих Инка, а пре који трен појео коцкицу чоколаде из солане Марас и изгасио Менаџера, који сам играо са Боком Јуниорс, уз нумере Карлоса Гардела, освешћен да је све од сада само репетиција у покушају да утисци дуже трају, а да сећања буде више него што их има.
Жеља за овим путовањем била је склоп сретних околности у смислу могућности и времена које сам имао, као и жеље да истражим нешто о чему се мало прича и зна. На читавом путовању су ми практично све жеље испуњене, па се срећа није уморила пратећи ме, или самом могућношћу да на исто и одем.
ПЕРУ
Тако сам пошао преко Амстердама до Лиме, која, иако главни град, можда је и најмањи разлог због ког се долази у Перу. Лима је колонијална заоставштина настала као споменик преваре Инка. Настала у долини реке Римак, која је послужила као аргумент Инкама које су убедиле Шпанце да баш ту саграде главни град за читаву Шпанску Гранаду. За узврат, добили су само бескрајну маглу, влагу и дане без сунца, нешто што их најмање сећа на домовину и чему се нису надали. Но, Пизару се то свидело због близине мора и то је остао главни град, а данас светска метропола. Изузетна су здања Шпанци подигли: катедралу Светог Фрање, Трг Оружја, Катедралу Лиме и имао сам прилику да доживим и замислим колико је моћно било то царство које је прво доживело проклетство привредних ресурса. Због огромних резерви племенитих метала које су делом отимали управо од Инка, инфлација је стално била на високом нивоу, толико да је шпанска краљевска породица више пута прогласила банкрот. Поред магле и влаге које сам исто искусио, уживао сам у боемској четврти Баранко и насељу Мирафлорес, на које удара Пацифик и у ком је живео славни Марио Варгас Љоса, писац и нобеловац путем чијих списа сам боље спознао прилике Јужне Америке.
Даље од Лиме у оно због чега се долази у Перу. Куско, град у облику пуме која по религији Инка представља чувара земаљског света. Град је и данас центар из ког се креће у обиласке свих светилишта ове цивилизације краљева, Инка у преводу значи краљ. Био је политички центар Инка, а надомак града налази се и тврђава са највећим камењима Саксејхваман. Нешто мања камења са перфектном техником глачања могу се видети у старом центру који је под заштитом УНЕСКА, само што су на камење надограђене колонијалне грађевине са својим препознатљивим дрвеним терасама које су представљале тада симбол богатства. Имали смо који дан више за аклиматизацију, обилазак града и Трга Оружја, као и сјајну пијацу на којој сам могао пронаћи све могуће сувенире или уживати у локалној храни. Занимљиво је то да се махом сваки главни трг већег града у Јужној Америци тако зове или се звао, јер се на тим трговима постројавала војска у случају напада.
Након тога први одлазак у Свету долину Инка подразумевао је обилазак четири локалитета: Чинчеро, Морај, Ољантајтамбо и Писак. Сва четири имала су своју намену. Чинчеро смо прво обишли као место које је било најближе Куску и самим тим види се да су Шпанци храмове преобликовали за своју намену. Честа је појава синкретизма баш због тога, па су Инке у расцепу између старе религије и католицизма. Елем, у Чинчеру је једна огромна пољана која, сем тераса и неколико лама које слободно ходају, није за претерано дивљење, али разлог јесте што је и у време Инка то било место за одржавање Капакоча манифестација и прослава. Славила се плодност коју је обележавала дуга, због специфичног рељефа и преламања и данас је тај природни феномен честа појава. Даље, одлазимо у Морај, пољопривредни институт Инка. Ту се може видети огроман број тераса за испробавање различитих култура. Резултат је такав да и данас, у Перуу, постоји око 3500 врста кромпира и преко 80 врста кукуруза. Мало смо се задржали да бисмо стигли до Ољантајтамба. Ољантајтамбо је насељен на реци Урубамби, огромно терасасто утврђење са сјајним хидрауличним уређењем у ком су изграђени храмови Сунца, чувеном техником асхлар. У овом граду рачунао се летњи солстициј, а успут и чувала храна у брдима. Такође, место има историјску важност због једне од ретких, али славних победа над Шпанцима. Ипак, напуштен је из разлога претеране изложености са свих страна. За крај, Писак, можда и најскровитије од ова четири места, уједно је и симбиоза претходног. Огроман број тераса за различите пољопривредне културе, соларни сат уз живе остатке цивилизације у виду лама и алпака са којима смо имали прилике да се дружимо и још једна ствар коју нисам видео до Писака јесу масовне гробнице у пећинама. Пуни утисака, сутрадан смо отишли на планину Виникунку, односно Реинбоу маунтин. Мало позната до пре 10 година, глобалним загревањем открила је своју праву структуру. Отопљењем снега и леда показала је своју шареноликост због које је добила друго име, планина Дуга. Њен хемијски састав је ништа мање очаравајућ, од гвожђа, бакра, сумпора, на 5000 метара надморске висине и била је сјајно искуство и изазов попети се и уживати у пејзажима које пружа планинско окружење.
Наравно, све наведено била је припрема за најлепши део Перуа, светско чудо, потпуно неоткривено до пре једног века и последње уточиште царства ког су докусурили коњи, болести и војноиндустријска заосталост. До тог места најпре смо кренули из већ поменутог Ољантајтамба где смо по обичајним нотама и плесу Кечуа народа испраћени у воз за Аквас Калиентес, град из ког се једино може доћи до Мачу Пичуа и у који се од превозних средстава једино возом може стићи. Тако се некако лакше контролишу и смештајни капацитети и обилазак самог локалитета. Сама вожња возом била је искуство за себе. Уз дивљу реку Урубамбу која је била света за Инке, лаганом брзином која је као какав алиби за уживање у прелепим шумовитим пејзажима, стигли смо у „Врелу Воду”, превод за овај град. Туристички градић на реци у ком је заглушена свака бука бујањем Урубамбе, па се не може ни стећи утисак да је град већ успутна станица до непрегледног, дивљег и скровитог места које је пуком случајношћу открио Хајрам Бингам када га је локални дечкић одвео до места потпуно зараслог у коров, иако је попут колонијалних господара тражио нешто сасвим друго. Вилкабамба, изгубљени град за којим је пошао, замењен је Мачу Пичуом који је од 1983. на УНЕСКОВОЈ листи. Иначе, чак ни сада, оволико огроман, откривен и прочишћен, и даље је остао неистражен. Због стрмог терена, ерозије и историјске аутентичности, 30% града је и даље нетакнуто. О самом обиласку бих мало шта могао рећи да дочара величанственост тог здања. У цивилизацији Инка није се знало за точак, па је постојање самог града који почива на гломазним каменим блоковима на надморској висини од 2500 метара чудо само по себи. Те чињенице пркосе логици и здравом разуму, а пошто су „речи извор неспоразума”, како то каже Антоан де Сент Егзипери, мој покушај да се објасни необјашњиво и да се то место дочара управо би ме удаљио од тога да у томе и успем. То се искључиво мора доживети.
БОЛИВИЈА
После перуанске путешествије одлазим у Боливију преко града Пуна на другу страну језера Титикака које је природна граница две земље. Најтрагичнија земља Јужне Америке можда је управо због тога сачувала изворност овог континента. На граници, направљеној од контејнера са два сунцобрана, довољно је било да се схвати изолованост ове земље коју и 150 година након тога мори то што је остала без мора. Чак је и сам водич признао да су рођени губитници, који шампиони могу бити искључиво у певању и плесу, вероватно средству за бег од туробне стварности. Да зло не долази само, говори и то да само у самој држави постоји 36 етничких групација које су дубоко подељене.
Стижем у град Копакабану, град који је старији од плаже у Рију, која је по Богородици копакабанској добила име. Овај град је подизањем светилишта Богородици одмах постао и место ходочашћа у 16. веку, иако га данас туристи више посећују због заоставштине Инка као и цивилизације Тивуанако. Цивилизација старија од Инка, од којих је цивилизација краљева, верује се, највероватније и преузела врхунску умешност у глачању камења. Копакабана је такође наслоњена на језеро Титикака, које је највише пловно језеро на свету, на надморској висини од 3800 метара. После малог одмора, упућујем се на острво Сунца, место на ком се верује да је настала цивилизација Инка, јер се ту, наводно, родио Манко Капак који је био први краљ. Острво је занимљиво колико због историје, лавиринта, олтара за жртвовање, еликсира младости, толико и због савремености и изолованог начина живота локалног Ајмара становништва које живи без расвете, аутомобила и сами спроводе своје законе.
До копненог дела Боливије стиже се трајектом, где се упућујем до Ла Паза, где су први пут неки лоши утисци избили из мене. Ипак, време ће брзо показати да је то можда био умор, тренутак слабости или погрешна перспектива. Пролазили смо кроз Ел Алто, предграђе Ла Паза, који је попут границе био прави сведок заосталости и сиромаштва ове државе. Сутрадан, у даљем обиласку града, прво сам стигао до Долине Месеца, коју је посетио Нил Армстронг и сам посведочио да рељефни састав од глине и пејзажи највише подсећају на Месец. Након тога, возимо се јавним превозом, прецизније жичаром, која је, без икаквог фантазирања, у збијеном и густом граду Ла Пазу једино смислено средство јавног превоза, поготово ако се зна да је ово један од градова на највишој надморској висини. Уживао сам у погледима на град, уметничким шареним сликама Мамани Маманија, најпознатијег савременог сликара из Боливије, који је наследио веровање старе религије Анда да шаренило тера зле духове. После тога посетио сам Музеј Коке и научио зашто је та биљка тако насушна на овим надморским висинама, зашто су због рудара и Шпанија и Боливија морали да је легализују, како је Кока-Кола добила ексклузивно право за екстраковање, да ли она према СЗО изазива зависност или не и многе друге занимљивости, од којих многе нисам упамтио, разжалован фотографисања у музеју, вероватно због ексклузивности појединих информација.
Уследила је права правцата авантура и место за зависнике од адреналина, из Ла Паза упутили смо се на најопаснији пут на свету. Дет Роуд или Пут смрти, име је добио по бацању политичких дисидената са литица, али и због небезбедности саобраћаја. Компромис за безбедност пронађен је у бициклу, превозном средству које смо користили спуштајући се са 4700 метара на 1200 метара надморске висине. По незгодном путу који је ерозија прилично оштетила, два пута сам скренуо са пута, додуше у праву страну, али мимо тога уживао сам у водопадима кроз које сам пролазио и призорима које одузимају дах, пролазећи барем три различите климе, износећи на видело своју адаптираност или неадаптираност.
Уследиле су станице далеко од цивилизације, најпре град Ујуни, који је некад био важан индустријски центар у ком је смештена чворна железничка станица за даљи транспорт племенитих руда. Како су се рудници угасили, у граду је остало Гробље возова које је данас туристичка атракција. Куриозитет јесте да је Боливија и даље једна од рудно најбогатијих земаља света, док је у Потосију, вероватно, био највећи рудник у историји човечанства где се сребро експлоатисало. Ипак, оно по чему је данас Ујуни најпознатији и разлог његовог најчешћег посећивања јесте пустиња соли Салар де Ујуни. У кишној сезони у којој сам био, постоји могућност, у случају да падне оптималан ниво кише, да пустиња постане прави одраз, огледало свега што се налази изнад ње. Таквих дана на годишњем нивоу је јако мало, али, као што рекох у уводу, имао сам неизмерну срећу да то доживим, а сада и мотив више да се на ово место не вратим, јер што бих ружио фантастични призор пропалијом и старијом сликом себе? Шалу на страну, одлазимо у оближњи смештај направљен од соли и сламе. Некоме сам могао да продам причу да сам имао фул третман слане собе готово читаву једну ноћ, али с обзиром да се у смештају није могло наћи грејања и топле воде, онда то одудара од било какве ексклузиве.
Даље одлазим ка националном резервату Анда Едуардо Авароа. Пролазим кроз Долину камења која наличи на оне стене Аризоне одакле се пружа сјајан поглед на снежне врхове Анда. Имао сам прилику да уживам у лету и исхрани фламингоса, трку викуња, које су дивље ламе, са најцењенијим крзном, законом заштићене и потпуно неприпитомљене. Ветрови су дували тако јако да су очи сузиле, а у једној прилици умало да сам пао са врха стена код локалитета Камено дрво или како Шпанци кажу Арбол де Пиедра. Најлепши део резервата јесте језеро, Лагуна Колорадо, црвено језеро због корала, огромно је и препуно фламингоса, окружено дивљим снежним врховима и брдима соли. Прелеп призор пресечен је смештајем у пустињи који нема ни струје, ни воде, ни грејања, ни сигнала, у потпуности одсечен од цивилизације, што је свакако било искуство за себе и степеница до, како сам тад називао Чиле, Обећане земље, мало у збиљи, мало у шали услед запљуснутости стварности Боливије. Кренули смо затим за тај Ел Дорадо Јужне Америке, уз призоре на вискаче, андске зечеве, вулкане, гејзире и на крају Бањос Термос де Полкес, где сам се окупао на термалним изворима на преко 4 хиљаде метара са погледима на језеро иза себе и фламингосе који главу безбрижно држе загњурену у потрази за храном. Прошли смо кроз пустињу Салвадор Дали, названу због слика којима наличи иста, поред снежног вулканског врха Ликанкабур да бисмо стигли у симпатичан мистични градић Сан Педро де Атакама у пустињи Атакама, најсушнијој пустињи на свету.
