Сезона 2024/2025 је за ФК Железничар Инђија била још једна у низу у којој клуб показује константан развој – не само на терену, већ и у организационом и вредносном смислу. Са освојеним четвртим местом у Српској лиги Војводина и утисцима да је сезона могла донети и више, Железничар је ипак сачувао оно највредније – кредибилитет, јединство и јасну визију будућности.
Ово је клуб у којем је дата реч и даље светиња. То је, у великој мери, заслуга човека који ће 26. јуна обележити десет година на челу клуба – председника управног одбора Огњена Бандулаје. Под његовим вођством клуб је израстао у пример стабилности и поштења у српском фудбалу, а у два последња прелазна рока успео је да доведе и играче европског реномеа, попут Миралема Сулејманија, Николе Комазеца, али и многе младе фудбалере који су се касније изборили за трансфере у виши ранг.
Са господином Бандулајом разговарали смо у тренуцима завршетка сезоне, у време када је клуб већ почео припреме за нову. У разговору смо сумирали утиске, осврнули се на прошлост, коментарисали садашњост, али пре свега – говорили о будућности клуба и ономе што Железничар тек треба да постане.
Разговор морамо почети сумирањем сезоне која је прошла и у којој је Железничар заузео 4. Место у оквиру Српске лиге ”Војводина”.
– Сезона 2024–2025 је за наш клуб била доста специфична и у неку руку чудна. Наиме, обзиром да нам се десио велики шок и спортска трагедија због тога што освојену шампионску титулу у Српској лиги Војводина нисмо крунисали пласманом у савезни ранг такмичења, Прву лигу Србије, цео клуб је био у стању боксерског нокдауна. Имали смо несрећу да су нам из тих разлога неколико најбољих играча напустили колектив и морали смо да доведемо адекватна појачања, али нажалост они нису успели да изнесу ни 70 одсто онога што су нам њихови претходници давали. Имали смо несрећу да нам се у 6. колу центарфор Марко Ковачевић тешко повредио, и хируршком интервенцијом му је одстрањена слезина. Оно што нас је красило током целе сезоне јесте да смо били опасна екипа, која је стварала шансе и изнова и изнова улазила у њих, али је реализација била на доста ниском нивоу. С друге стране, примали смо голове из првих прилика противника. Када све ставимо на тас ваге, морамо бити задовољни и са тим 4. местом у укупном пласману. Морам да напоменем ипак да је сезона након 23. кола изгубила смисао јер је било закулисних радњи. Хајдук из Дивоша, који је био тада првопласиран, остао је без 7 бодова, и екипе које су се тада бориле за опстанак дошле су у ситуацију да буду прваци, и на крају су то и постали. Финиш сезоне је оставио велику мрљу на такмичење и ја се надам да се такве ситуације више неће понављати.
Колико је било тешко да се сви у клубу психички и ментално поврате из тешке ситуације у којој прошле године освојено на терену није било крунисано пласманом у Прву лигу Србије? Где наћи мотив за даљи рад и успех клуба након тог тешког ударца, за све, почевши од управе, до играча?
– За целу управу клуба, и за мене лично, то је био најтежи период спортског живота. Психички изузетно тешка ситуација. Ваљали смо камен на високу планину, и никако нисмо могли да га изгурамо из разлога што је цео клуб био, као што сам рекао, у боксерском нокдауну. Из тих разлога, када све саберемо и одузмемо, 4. место је можда и реално за ову сезону.
Железничар је сада клуб који на себи носи једну позитивну хипотеку, која се огледа у томе да фудбалска јавност клуб перципира као праву, здраву, кредибилну спортску причу. Поштују се договори, и усмени и писмени, комуникација са свима у фудбалском систему је на високом нивоу. Колико је било тешко до тога доћи и сада то одржавати?
– Ја сматрам да наш начин рада не одступа ни од чега што је нормално и природно. Ја данас говорим испред клуба, али све је то заслуга комплетног Управног одбора и мојих колега. Сви заједно се трудимо да створимо окружење у којем влада колегијалност и поверење и свима њима иде огромна захвалност. Железничар је систем који чине људи, и то квалитетни људи. Испало је данас да све што је некада било нормално и у границама доброг укуса и васпитања, данас буде авангарда. Нажалост, то је фудбалско окружење данас. Код нас је још увек дата реч светиња. Не обећавамо пуно, али шта обећамо, то и испунимо. Из тога имамо дивне односе и са садашњим и бившим играчима. Сви се радо враћају у клуб, као гледаоци или као играчи. Кредибилитет који смо створили нам много олакшава посао у прелазном року. Имамо прилику да преговарамо са играчима из Прве лиге Србије, као и са свим најбољим српсколигашким играчима, и да изаберемо оно најбоље. Момци са великом жељом долазе у наш клуб, и то је нешто што не желимо да изгубимо.
Колико је тешко одржати тај имиџ? Клуб је ретко колегијалан и према, нећемо намерно рећи противницима, јер клуб тако то не посматра, него ћемо рећи, према спортским ривалима. И прошле сезоне Железничар је према Хајдуку из Дивоша направио гест вредан пажње и показао да међу свима нама постоји нешто више од фудбала. А то треба бити и људскост, витештво и достојанство.
– То је основни постулат нашег постојања. Желимо да будемо оно што је нормално, природно, честито. Да будемо прави и тешки ривали на терену, и џентлмени ван терена. Док је на челу клуба тренутна управа, другачије неће ни бити. Никаквим закулисним радњама се не бавимо, не правимо договоре са ривалима, не вршимо притисак на судије. Ослањамо се само и једино на себе и свој рад. Оно што смо урадили, или боље речено нисмо урадили, према Хајдуку из Дивоша, је начин на који ми посматрамо спорт. Хајдук из Дивоша је доживео судбину нашег клуба из претходне сезоне. Мени је због тога жао, јер је Хајдук једна дивна спортска средина, на челу са ентузијастом, господином Стојаном Кљајићем. Моја жеља је да у будућности буде што више таквих честитих клубова, јер ће такмичења бити поштенија и боља.
Увек када причате о развоју клуба, причате о малим, али стабилним корацима, који дају чврст темељ за даље пословање. Који су даљи планови за развој клуба?
– Крајем 2024. године одржана је скупштина клуба, и актуелна управа је добила нови четворогодишњи мандат. У складу са тиме, направили смо и нови четворогодишњи план. Планови се деле наравно на неколико поља, а оно најважније, спортско питање, јесте пласман у Прву лигу Србије у наредне две сезоне. И да клуб постане стабилан прволигаш. Радимо на томе да подигнемо маркетиншки сектор нашег клуба, и да целој Србији приближимо наше вредности, идеју и мисију. У скоријој будућности јавност Инђије, али и фудбалске Србије биће позитивно изненађена са стварима које спремамо, и радујем се свему што нас чека на том пољу. План је такође и да омладинска школа, која је протекле године омасовљена и која броји око 120-оро деце, се омасови још више и подигне квалитет свога рада. У омладинској школи имамо изврсне тренере. Легенда инђијског фудбала Милош Поповић је задужен за рад са омладинцима, а остале старосне категорије воде наши играчи и са том чињеницом смо поносни. Што се тиче инфраструктуре, следеће сезоне ћемо наступати опет на Градском стадиону у Инђији. Управа клуба је у договору са спортским сектором донела ову одлуку. Разговарали смо са колегама из ФК Инђија, и постигли обострано разумевање, и са њима имамо заиста изванредну сарадњу. Домаћинства нам се неће преклапати, тако да ће све бити у најбољем реду. Такође, све је договорено и са локалном самоуправом и велику захвалност дугујемо и председнику општине Марку Гашићу који подржава наше напоре да Инђију представимо у што бољем светлу целој фудбалској Србији. Такође и општински савез спорта и фудбалски савез имају разумевања, и план је да у наредне четири године градски стадион учинимо бољим местом за игру, али и за боравак навијача. Већ смо обавили и разговоре са челницима ФСС, и отворили могућност да се постави вештачка подлога на стадиону и рефлектори. Тако би објекат, који је и сада јако леп, био много лепши и комфорнији за игру.
Постигнут је договор са Владимиром Ливајом, и он ће почети своју четврту узастопну сезону на клупи клуба. То заиста јесте доказ континуитета који клуб има у сарадњи са струком, што није често у Србији.
– Владимир Ливаја је наш Сер Алекс Фергусон. Ми посматрамо резултате као процес, и без обзира на резултате, он ће бити у клубу докле год он то буде желео, и докле год код њега буде постојала жеља да се боримо за бољу будућност нашег клуба. Надамо се да ће бити са нама још дуги низ година и надам се да ћемо сви заједно напредовати, не само кроз рангове, него и као људи.
Стиче се утисак да када Железничар прави избор људи са којима ће сарађивати, било да су у питању играчи, тренери, или сарадници клуба на неком другом пољу, да постоје строги критеријуми, и то поготово људски. Фудбалски и стручни квалитети јесу битни, али делује да је акценат и на овом људском аспекту.
– То је предуслов и приоритет. Меси не би могао да буде део Железничара ако не би имао људски квалитет. Прво лоцирамо позиције које су нам неопходне, и онда улазимо у разговоре са неколико играча. Они који на првом месту покажу праве људске особине, улазе у најужи избор. Одлучују наравно и спортски детаљи. У овом прелазном року, посебно ћемо обратити пажњу на карактер. И то посебно на шампионски карактер и глад за победама и освајањем првенства. И сада је група састављена од сјајних момака и фудбалера, али је фалила ипак та глад и менталитет који прави разлику. Тако да ћемо гледати да у будућности са новим играчима покријемо све сегменте који су нам потребни од једног играча.
Оно што је јако битно јесте да ви ускоро, 26. јуна славите 10 година на челу клуба. Може се слободно рећи да клуб последњих година живи свој најпрогресивнији период. Колико је вама искуство из бизниса значило у руковођењу фудбалским системом, и колико је у ствари пословање ван фудбала, слично фудбалу?
– Оно што је у бизнису и спорту јако слично јесте управљање људским ресурсима. Однос међу свима нама у клубу јесте сличан односима међу нама у једној фирми. Оно што је дијаметрално супротно јесте да је бизнис често егзактна наука, што фудбал често није. Не побеђује увек бољи, дешава се неретко да Давид победи Голијата, што у бизнису није баш реално.
Која би била ваша порука за све који воле Железничар, али и за све Инђијчане, и људе који ће можда тек заволети Жељу, када је боље упознају?
– Порука за људе који воле наш клуб, јесте да га воле још више, јер Жеља то заслужује. Порука за остале људе који ће нас тек заволети, јесте да ћемо се ускоро акцијама и својим радом потрудити да још више приђемо грађанима Инђије да би им показали да је фудбал једна лепа и страствена игра. Да у нашем фудбалу има лепих и позитивних ствари, што наш клуб јесте. Радујемо се да у наредним годинама на градском стадиону видимо што више људи који са нама деле и лепе и мање лепе моменте и проживљавају и победе и поразе. Више победе, надамо се. Желимо да подигнемо култ нашег клуба, и делимо вредности са сличним људима, како у Инђији, тако и шире.
И за крај, нова сезона и прелазни рок?
– За сада могу да кажем само да ће плаво-бела јавност бити одушевљена првим трансфером који ћемо ускоро најавити. Враћамо се сада на наше односе са некадашњим играчима и окружење које наш клуб нуди, и ето, и поред понуда из савезног ранга и иностранства, успели смо да приволимо наше прво појачање опет к себи. Што се тиче одлазака, могу да најавим да ће капитен Ивеља, један сјајан момак и играч који је код нас енормно напредовао, направити трансфер у Прву лигу Србије сигурно. Ивеља је водио наш клуб јако успешно и поносни смо што ће наступати у савезном рангу такмичења. Извагаћемо понуде заједно са њим и донети одлуку која је најбоље, не само за клуб, него за њега на првом месту, јер је момак и играч за пример. То је показатељ да је Железничар права средина за развој играча. Протекле сезоне је Ђокић отишао у Борац из Чачка, Воларевић у Уједињене Арапске Емирате, и ево сада Ивеља гради свој пут. На нама је да наставимо да радимо добро и поштено и на терену и ван терена, а остало ће доћи по себи.