Пишем текстове на нашој страници скоро три године и сада када наш клуб цвета у подели рада у сваком смислу те синтагме, коначно је дошао ред да се представим. Зовем се Божидар Суџум и играч сам Железничара нешто дуже него што пишем и ако сте икад смогли у ова пребрза времена да мало свог одвојите за подуже текстове које пишем уочи и након утакмица или ради опраштања и представљања играча вероватно су били моје дело.
Фудбал је моја спона са детињством односно игром и као такав неодвојив од страствености, емоција и романтике које покушавам да утиснем у сваки текст. Данас је фудбал баш супротно и све је мање људи на стадионима, неко га игра или прати да би се заборавио, постао имућан или популаран, одиграо тикет или избацио негативне мисли из себе, али за мене ће фудбал увек бити циљ сам по себи. Због тога сам инспирисан да у Железничару будем више од колумнисте, да не заборавим на себе и уживам у игри и инспиришем друге да уживају и негују ,,хомо луденса“ у себи.
Да бих тако нешто успео кроз писање морао сам да прожимам фудбал кроз књижевност. Ја нисам од оних који идеализују и гледају све кроз екстреме, па сам читао и Борхесово излагање да је ,,фудбал популаран јер је глупост популарна“ али то би само ојачало мој литерарни рад и одстранило аномалије у тексту на које је он указивао, а које бих ја несвесно истакао.
Ипак, није само моја заинтересованост за књижевност определила мене за овакав позив, већ највише клуб којем припадам. Већ пуне три године не постоји један дан који није испуњен драматичношћу, епопејама, победама, сузама, радошћу и обртима који воде од нирване до менталног колапса, од потпуног оптимизма до тешке апатије, кроз шта сам и сам лично пролазио бранећи боје овог клуба. Сав тај садржај надахњује и мене који пишем и чини овај посао једноставним, проналазећи са лакоћом речи које неовисно од ситуације морају да буду средство охрабрења и вере да иза свега постоји виши циљ.
Био је наш клуб жртва разних неправди, али лично верујем да је и у тим ситуацијама доказано, ако ништа због људи који памте, да је перо оштрије од мача, у овом случају од Копа Мундиал копачки са шест металних крампона, тројке у црном и свега оног нефудбалског што истискујемо из помисли на ,,прелепу игру“ како је са разлогом зову. Речи су заиста највеће средство утицаја на људе и оне мењају свет.
За крај бих цитирао Албера Камија, филозофа и добитника Нобелове награде за књижевност:,,Све што сигурно знам о обавезама и моралу, дугујем фудбалу.“
Ја бих само додао да се фудбалом и уметношћу треба увек бавити јер су то две исте ствари.
